MEDICINA | Kako je moj sinčić prestao da psuje...:))

Početna strana / Arhiva / Fascikle / Linkovi / summary / Manage /

« Sloboda, Libertad, Liberte, Freiheit, Svoboda | Main | Relaksacija - Osho »

Kako je moj sinčić prestao da psuje...:))

2012/11/24,22:20

Psovke su zaista ružna navika odraslih. Potom, kada deca čuju te psovke, bilo od roditelja ili nekog drugog počinju da ih ponavljaju. Deca obožavaju da ponavljaju stvari koje su izrečene sa nekom emocijom, pa tako i psovke koje se izgovaraju zbog toga što smo besni, ljuti ili nam nešto ne ide.

I onda se mi ljutimo na našu decu kako psuju, apsolutno neopravdano, jer oni pojma nemaju šta to znači samo im je zanimljiva naša reakcija.

Ljutio sam se jedno vreme, jer sam mislio da je moj sin psovke "pokupio" od moje supruge i njenih (možda je i tačno, ali još jedna zabluda).

Bio je jedan petak, otišao sam po mog sina u vrtić, seli smo u kola i krenuli ka kući. Sinula mi je ideja da pokušam da napravim jedan mali dogovor sa mojim sinom, da narednih pet minuta obojica psujemo iz sve snage. Dogovorili smo se i počeli. Jednu on, jednu ja. Moram priznati da mi je veoma prijalo, jer smo se obojica smejali i psovali kao dva kočijaša. U jednom momentu sam žestoko opsovao, a sin me je pitao: "Tata, jel* da to nije zapravo?" Shvatih da se tek, tek uplašio i rekao sam mu da naravno da nije zapravo.

Odbrojavao sam minute i rekao mu da je dosta pošto je prošlo pet minuta. Gotovo je rekoh mu, ali je on insistirao da opsuje još jednom na način kako samo on ume (preslatko), ali mu nisam dozvolio.

Narednih sedam dana ga nisam čuo da psuje, ili možda nisam obratio pažnju. Stiže sledeći petak, ja odlazim po mog sina u vrtić, krećemo kolima kući i ja mu opet predložih da psujemo i opsovah prvi.

Sin od 5,5 godina mi reče: "Tata, ja više ne psujem, neću više da se igramo toga".

Deca ništa nisu kriva, a polako verujem da nismo ni mi odrasli baš toliko krivi, koliko mislimo.

Komentari

Hvala na komentaru i objašnjenju :))

Posted by: drjongler at 2012/11/28, 09:22

О, извињавам се на недоречености! :)
Мислила сам на то да децу учимо псовкама, а онда, што је најгоре, ту исту децу тучемо, уместо да сами себе ударимо по устима. Лично не видим ничег лепог у псовци, нити имам потребу за њом. Постоји много лепших речи којима не само да сам склонија, већ желим и да проникнем у њихову срж. И мишљења сам да их деца боље познају, зато свако наравоученије из њихових уста звучи - искреније. Деца су, заправо, учитељи. Ми можда мислимо да их учимо, али ми уз њих понављамо оно што знамо, али често преко тог знања прелазимо зарад некаквих изговора.
Поздрав и свако добро! :)

Posted by: pricalica at 2012/11/25, 19:38

Hvala na komentaru,...:)

Obzirom da mi nije baš sasvim jasan komentar, molio bih vas da mi ga pojasnite nekim primerom. Naravno ako želite,...
hvala :)))

Posted by: drjongler at 2012/11/25, 03:43

Ми учимо нашу децу ономе што сами, одрастајући, заборављамо. Зато свет и јесте леп - због деце, која нас, на овај или онај начин, враћају (не)наученом.
Велики поздрав малом дечаку и његовом тати. :)))

Posted by: pricalica at 2012/11/25, 02:12

«	Novembar 2012					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30