MEDICINA

Početna strana / Arhiva / Fascikle / Linkovi / summary / Manage /

Vražje jezero-testiranje ljudskog organizma

2014/02/19,14:51

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Vražije jezero-testiranje ljudskog organizma

Nakon istrpljene ujakove kritike, koja nam je, u našim neiskusnim očima izgledala smešna, Mijat sede za kompjuter, te uključi muziku na njemu, muziku koja je doticala boemske delove moje duše. To veče uživasmo do sitnih sati, popivši 2l belog Podgoričkog suvog vina, koje je moram priznati izvanrednog kvaliteta. Pravili smo jači špricer.

Noć je prošla prilično mirno, ali me u pola noći probudi žeđ, iako sam nasilu popio više od 1 litra vode. Mijat je spavao bez buđenja. Naspavasmo se obojica, te ujutru lagano i sa osmehom ustasmo. Sve je išlo lagano, iako sam ja imao neki pritisak da bih nešto trebao da radim, možda da zamesim hleb, da idem po vodu, ili šta slično. Međutim, Mijat je kulirao, što delimično pređe i na mene. Rešismo da ovog dana odemo na Vražije jezero i da snimimo dve vrhunske reklame, a za nama bitne svetske brendove. Ta dva brenda koja su bila meta reklame su: Merrell, brend koji je najčešće povezivan za obuću. Što se mene tiče, Merrell je jedan od najjačih svetskih brendova, jer imam 7 godina stare čizme, koje su kao nove i po izgledu, a i po funkcionalnosti. A drugi brend koji je odabrao moj brat Mijat je naravno Marlboro. Ručasmo Carnexova jela, te polako počesmo da se spremamo. Natrpasmo u rančeve tople robe, dobro se obukosmo, te uz međusobni smešak krenusmo, negde oko12:30h. Ujak je već bio pored štale i naveliko radio, bio nam je na putu. Rekosmo mu da idemo na Srndaljicu po vodu, a on otpozdravi. Nismo mu smeli reci, a nismo ni hteli da mu kažemo za naše stvarne planove, koji nisu imali nikakve veze sa Srndaljicom, ali sa vodom definitivno jesu.

Vreme je bilo sunčano, dok je lagano provejavao sitan sneg. Kako izađosmo iz okoline koliba, iz te lagane uvaline, poduva južni vetar, te nam naredi da stavimo kape i da se malo bolje uvučemo u svoje jakne. U jednom momentu se uplaših za obojicu, ali Bogami više za Mijata, jer sam, iako je bio punoletan, osećao veliku dozu odgovornosti za njega. Rekoh mu da je stvarno suludo, u ovo doba godine, okupati se u ledenom jezeru i onda onako mokar, po ovakvom vremenu, pola sata ići do koliba i možda se smrznuti. Ali, džaba mi sve, kad je to bio naš dogovor i trudio sam se da o tome i ne razmišljam. Prođosmo Riblje jezero, dok sam usput napravio nekoliko fotografija. Stigosmo na naše odredište, stigosmo na mesto stresa, stigosmo na mesto gde treba sprovesti u delo ne baš uobičajenu ideju, stigosmo na Vražije jezero. Na obali Vražijeg jezera postoji jedna manja brvnara, koja je, vidi se, novijeg datuma izgradnje. Priđosmo do nje, pomislivši da nije možda otvorena, ali se prevarismo. Međutim, imala je jednu terasicu dimenzija oko metar sa dva, te nam taj deo barakice dobro dođe za skidanje, presvlačenje i ostavljanje robe.

Rekoh Mijatu da ćemo malo sačekati, jer osećam da mi se hrana još nije svarila koju pojedosmo pre oko sat vremena. Tako i učinismo. Nakon izvesnog vremena pokazah Mijatu kako da rukovodi kamerom na mom telefonu, te mu rekoh da je uključi. Počeo sam sa skidanjem robe sa sebe do gole kože, osim bokserica i naravno Merrell čizama. Istovremeno sam na Engleskom jeziku, pojasnio budućoj publici, šta se spremam i spremamo da uradimo. Nakon kraćeg predstavljanja sebe i Mijata, kao i našeg ekstremnog plana, rekoh nešto i o datumu kao i lokaciji. Kada sam bio spreman za reklamu, rekoh Mijatu: “AJMO!“. Dođoh do jezera, dobro isprskah skoro sve delove tela, ali pre svega najbitnije, zadnji deo vrata i grudi, te krenuh. Lagano sam ulazio u ledeno jezero, lomeći led rukama ispred sebe. Osećao sam kako led brije moje potkolenice, te dođoh do dubine gde sam mogao da se bućnem do glave. To i učinih, te krenuh prema Mijatu. Izgovorih reči, koje su trebale biti reklama: „It is cold, yeah, it is very cold, but I dont feel it, because, ............ I have 7 years old Merrell“. Mijat se spusti do čizama te usnimi marku. Otiđoh do terasice, te munjevito brzo krenuh da se oblačim (http://www.youtube.com/watch?v=1U8_ERwDAQk). Pre svega skinuh Merrell čizme, koje su bile pune vode i setih se da u njima treba doći do koliba, ali malo posle o tome.

Krenu Mijat da se skida, a ja uzeh njegove čizme dok ne završimo snimanje. Pomerih se malo u desno i kako malo energičnije spustih nogu, noga sa sve čizmom mi propade između dve daske, i ni makac. Probam da je iščupam nagore, ali me jako zabole u desnom skočnom zglobu. Mijat se saže da iščupa dasku, ali me jako zabole, te rekoh da me boli. On stade. U tom momentu osetih ogromnu bespomoćnost, kao uhvaćena zver u zamci. Sagoh se dole, te bližu dasku ščepah sa obe ruke i uprkos bolu iščupah je, na obostrano olakšanje. Uzeh kameru, mnogo srećnije, nego pre par momenata, te je uključih.

Skinu se Mijat, metnu naočare na glavu, te kao pravi ratnik, sa svojih 19 godina krenu ka ledenom jezeru. Rekoh mu da se pokvasi, bojao sam se veoma. Krenu Mijat, kao kakav iskusan Rus, lagano da se kreće ka dubini gde se može bućnuti. To i učini,... Kako se ustao, uplaših se kao skoro nikad. Poče ubrzano da diše, što je bilo u granicama normale, ali svejedno je bio strašan prizor, bojao sam se da ta normala ne pređe u nepovrat. Ali, brzo se momčina povrati, te krenusmo da odradimo i njegovu Marlboro reklamu. Dođosmo do terasice, te ja spustih kameru ka Marlboro cigaretama. Mijat ih otvori, te poslednju cigaretu iz paklice stavi u usta, a upaljač malo osuši. U tom momentu granu sunce, odjednom, kao kad se nenadano desi lepa stvar. Mijat je uživao u suncu, ali ne uspe da upali cigaretu. Agonija je trajala sigurno dva minuta. Malo upaljač, malo šibice, ali ništa. Rekoh mu: „ Daj jednu“. Izvukoh jednu, te Mijat upali svoju reklamu. Prozbori par svojih reči koje je smislio za reklamu. Bilo je izvanredno, apsolutno neprocenjivo (http://www.youtube.com/watch?v=gWHLfHbSPKw). Sve je bilo super i sve se završilo super, osim,....

Sada je trebalo navući svoj 7 godina star vodom natopljeni Merrell na dvoje suvih čarapa, od kojih su jedne bile vunene. To i učinih, prvo desna. Čim je metoh, osetih vodu po nozi. Sledi druga čizma, takođe ista priča. Rekoh Mijatu da ovo nije dobro, jer je napolju hladno, a imamo sigurno pola sata do koliba. Krenusmo da trčimo. Prste levog stopala u jednom momentu ne osetih, te se uplaših, ali nastavljamo trčanje. Kad se umorih, stasmo, te kao da mi se povratio osećaj u prstima. Bi mi lakše. Nastavljamo da trčimo, kad Mijat reče da napravimo pauzu, te da mi on da njegove vunene čarape, jer njemu nije hladno, a ja bih mogao izgubiti prst ili možda prste. Rekoh mu da je sada malo bolje, ali kada dođosmo do Gogove kuće, sedosmo na terasu, te izvršismo spasonosnu transakciju. Sunce zasja, ali mu jug dade kontru. Pođosmo polako ka kolibama, odnosno ne polako, ali bez trčanja.

Dođosmo do štale, te nas ujak presrete žedan. Dajte vode, reče nam, a mi rekosmo da vode nema. Nasta manja prepirka, ali odosmo u kolibe da mesimo i pečemo hleb.

Gladovanje 2

2014/02/19,14:14

Gladovanje 2 (Lepota i surovost snežne oluje)

Kod ujaka stigoh u petak veče, 07.02.2014. Put mi je bio isuviše naporan, pre svega jer je trajao oko 11 sati u ne baš udobnom autobusu, „nepoznatog prevoznika“. A sa druge strane taj dan sam krenuo sa gladovanjem. Poslednji obrok mi je bio pred sam put, oko 05h ujutru. Put mi je bio dosta naporan praćen glavoboljom. Stigoh u Žabljak, negde oko 17h. Po dogovoru me je trebao sačekati ujakov prijatelj, koga nije bilo, te ga napolju sačekah desetak minuta. Prepoznah ga po njegovoj „ladi“ i srdačnom osmehu, koga možeš dobiti samo od ljudi koji nisu toliko urbanizovani. 14 km do ujaka je prošlo većinom u ćutanju zbog moje glavobolje, ali ne tolike da nisam kulturno upitao čoveka za zdravlje i zdravlje njegovih bližnjih. Prođosmo pored njegove kuće gde mu dvoje dece mahnuše izdaljine. Ubrzo mu se potom začuo telefon, te on reče da su oni. Upitah ga za unuke, a on reče da su mu to deca. Glava me još više zabole. Stigosmo kod ujakovih koliba, gde sam kao i uvek srdačno dočekan, jakim zagrljajem i osmehom deteta. Tu je bio i ujakov najmlađi sin Mijat, koji je nasledio ujakovu srdačnost, dopunjenu posebnim smislom za gostoprimstvo i domaćinstvo. Taj momčić kada se rodio bila je ne tako davna 1994. godina 16. dana maja meseca. Taj dan je bio posebno veseo, sećam se, bio sam momčić. Kuća je bila puna ljudi, komšija, rodbine, raznih gostiju, prijatelja, a možda i neprijatelja. Bio je veoma poseban dan. Ovaj dan je za mene bio poseban, jer se na taj dan desio divan gest prijateljstva i ljubavi između mog dede Kuzmana i mog ujaka. Tu priču ljubavi i poštovanja prvi put sam čuo pre par dana od ujaka. Moj deda je tada sa svojih skoro 80. godina sa mojom babom, koja je nosila tortu u rukama, ušao u ujakovu kuću noseći dva puna džaka živine, što bi stari rekli živoga, da i dete bude živo i zdravo. Ušavši u kuću otvori džakove, te neparan broj kokošaka iskočiše zajedno sa petlom u kuću punu ljudi, gostiju, svih,...

Ljubav se širi rečima, sa kolena na koleno i osećajem kojim znaš da je to to.

Kako uđoh u kolibu, ugledah pun sto svega, a prvo mi zapade za oko sveže ispečen domaći hleb. Padoh na iskušenju i najedoh se svega, te zalih čašom crnog vina. Ubrzo mi se smuči, te izađoh napolje da povratim. To i učinih. Vratih se unutra. Glavobolja je minula, i ubrzo sam otišao na spavanje. Spavao sam predivno, čini mi se da tako lepo nisam spavao zadnje dve godine. Stresan posao, ne baš sjajni, bolje rečeno narušeni međuljudski odnosi su doprineli da to bude tako. Ali valjda i subdbina, ko će ga znati. Naspavavši se ustah, te poželeh dobro jutro mojim dragim Tmušićima. Srdaćno me otpozdraviše, a ujak me upita da li ću nešto popiti, kafu ili šta drugo. Odgovorih da počinjem sa gladovanjem, a on se složi sa tim. Prvi dan je prošao relativno dobro, čak mi je i puls za razliku od prošlog puta gladovanja bio oko 60, nasuprot 90. Pričao sam sa Mijatom dugo sa uživanjem. Delovalo mi je kao da razume šta pričam i kao da želi da prihvati to. Prijalo mi je. To veče spavao sam dosta loše, jedanput se budio. Drugi dan je bio takođe dosta težak, praćen dosta ružnim razmišljanjima i preteranom željom za hranom. Međutim izdražah, te prođe i drugi dan. Treći dan je bio najgori ikada. Pored ružnog vremena, čini mi se da su misli bile 100 puta gore od vremena. Vetar je toliko duvao, da sam mislio da će oduvati kolibu kao u priči ili crtanom „Čarobnjak iz Oza“. Taj dan nisam mogao ni da pričam ili nisam želeo ili i jedno i drugo pomalo. Vidno sam bio loše. Puls mi je skočio preko 100. Došla je noć, ranije sam otišao da legnem, vrteo se u krevetu. Kako sam pomerio glavu na drugu stranu, zatvorenih očiju ugledah, ako se to tako može reći, trepćuću svetlost, koja je bila zaista veoma jaka. Kao bandera ispred kuće u Sivč Jovgena, gde sam sa svojim kumom, Pejin Dejanom, provodio jedne od najlepših momenata u životu. Prvi put otvorih oči, te svetlost prestade. Sledeći put otvorih oči, ali i dalje je bila prisutna trepćuća svetlost. Nisam se uplašio, ali sam bio veoma loše. Izmerih puls, koji je bio oko 117. Shvatih da situacija nije sjajna. Sve se ovo može medicinski opravdati visinskim šokom praćenim gladovanjem. Vetar snažno fijuče, glavobolja, želudačna kiselina, i Misli, koje su najgore od svega. Ne prođe malo, te osetih zubobolju. Siđoh se dole da operem zube, te opravši zube, iz nekog zubnog džepa izađe komad hrane i ja se jako iznervirah. Vratih se u krevet, a svi simptomi se još više pojačaše, trepćuće svetlo, glavobolja, zubobolja, tahikardija, Misli. Misli, ne daj ti Bože. Razmislih nekoliko minuta i rekoh to je to. Siđoh dole niz uzane, male stepenice, te zavukoh ruku u vreću gde je bio hleb. Stavih parče leba u usta, a Mijat se nasmeja, devetnaestogodišnji bećar i reče:“Ma naravno Boki, kakvo bre gladovanje,...“ Sedosmo za sto, on privuče stolicu, a ja sam jeo hleba i soli kao najlepši obrok koji postoji na svetu. Počeh da pričam, što mi i Mijat reče da je drugačije u odnosu na zadnja dva dana. Uživali smo narednih dva sata obojica u priči, pretežno mojoj, euforičnoj. Sutradan je sve bilo lako, ujak mi je opravdano klimnuo glavom, jer nije lako gledati spremanje i degustaciju hrane od strane drugih i gladovati. Vreme je taj dan bilo predivno. Sunce, blagi vetrić, sneg se skoro sav otopio. Šalili smo se da je to zato što sam prestao da gladujem. Taj dan sam malo fizički pomogao ujaku i Mijatu, prokopavši deo zemljišta namenjenog za štalu i „poslovni prostor“ kako kaže ujak, za 30 zdravorasnih grla (krava). Rekoh Mijatu da je to poslednji put da gladujem, ali vrlo verovatno u afektu,... Nisam uopše šetao za razliku od prošlog gladovanja, ali taj dan se umorih, ne previše, ali ne i premalo. Sledeći dan je počeo uobičajenim aktivnostima kao i dotad. Skuvan je čaj od prirodnog kantariona i petrovca, retko poznate lekovite biljke, koji je prethodnu noć ostavljen da ostoji u vodi sa izvora, poznatom kao izvor Srndaljica. Tako odstajao vrhunski napitak je proključao sekund, te je ostavljen da odstoji. Malo zašećeren ovaj čaj je bio vrhunski napitak za početi dan. Popih ga oko pola litre, te doručkovah. Mijat i ja se razmišljasmo da odemo do Bagića, čoveka već pomenutog u prethodnom tekstu o gladovanju. Vreme se jako mutilo, te u momentu odustasmo i ostavimo posetu za sutra. Međutim, ujak nas nekako natera, rekavši da pođemo do Bagića (Dedeića), jer je vreme krenulo da se „kao“ popravlja. Pojavi se neka energija u Mijatu i meni, kao buđenje nečeg što se ranije već budilo, nečeg što je bilo u mom ujaku i dedi Kuzmanu, nečeg što se pojavljivalo između ljudi dve rase, dve različite krvi, a opet, veoma slične krvi iste energije. Obukosmo se, ne previše, jer napolju nije bilo hladno, a i ujak nam reče da ne preteramo,... čovek sa iskustvom. Tako i učinismo, ja ne obukoh skafander, nego samo deblju trenerku, a gore se dobro obukoh, ponesoh kapu. Mijat se obuče veoma skromno, ponese i kapu, ali je ne voli. Ujak nam reče da obavezno idemo putem i da se ne pravimo važni tražeći prečice. U startu ga ne poslušasmo: ja, jer mi stres prija, a Mijat, jer je slična krv. Pođosmo kontra stranom, preko brda. U momentu izlaska iz kuće sneg stade, te nam dade vetar u leđa. Pređosmo brdo, koje smo uz napor i nedostatak vazduha savladali. Ugledasmo put koji nam je bio cilj u ovom manjem poduhvatu. Međutim ispred nas je bila jedna velika bara koju je trebalo na najužem delu preskočiti. Okrećao sam se svakih pet do deset minuta da pronađem orijentire. To mi ostade još iz vojske (63.Padobranska Brigada), gde smo učili važnost orijentira u kretanju po nepoznatom prostoru. Poslednjim okretanjem ugledah jednu jelu veoma čudnog izgleda, te rekoh:“ Orijentir nam je ona ružna jela“. Nastavismo, te dođosmo do bare. Sa visine gledano najuži prelaz je izgledao veoma lako, mađutim, kada dođosmo, videh da je najuži promer dužine oko 3m. Priđoh da vidim gde mogu da stanem nogom, a da se ne skliznem. Zaleteh se, odrazih se iz sve snage, te jedva preskočih, zakačivši ivicu, te osetih slabo vlagu na nogama, uprkos 7 godina starom „Merellu“. Cipele o kojima će se tek čuti.(*) Mijat se zalete, te kao od šale prelete preko bare, skoro pola metra preko ivice. Nije mu džabe najstariji brat skakao iz mesta 2,95m na takmičenju u Njegovuđu zauzevši 3. mesto. Dođosmo do puta, a tada je sve bilo lakše. Pratili smo put i pričali. Pričao sam Mijatu o bazalnom metabolizmu (BM) i o PAL (nivou fizičke aktivnosti). Pomenuh mu da je brdsko šetanje i planinarenje jedna od aktivnosti koja spada u najteže, sa najvećim nivoom fizičke aktivnosti. Stigosmo do skretanja kod Bagića, međutim produžismo napred do Njegovuđa. Usput sam napravio nekoliko fotografija divlje, neizvesne, ali i divne prirode. Sa leve strane prođosmo pored divne kuće, verovatno pravljene rukom umetnika. Dalje sa leve strane je bila škola, koja mi je delovala da nije u funkciji. Sa desne strane je bila poljana koja je nekad, za vreme Tita, verovali ili ne, bila aerodrom. Produžismo napred, te ugledasmo ženu kako izlazi iz radnje, i kad nas ugleda, upita nas da li ćemo kod nje, a mi otpozdravismo. Uđosmo u radnju, te promenismo par lepih reči, pa kupismo raznih stvari, a najpotrebnije bejahu vina, belo (Podgoričko) i crno (Rubinovo za ujaka). Krenusmo nazad, te Mijat predloži da svratimo u kafanu „Šaransko oko“ da popijemo piće. Uđosmo, upoznasmo se sa dve konobarice i jednim gostom, popismo piće, te krenusmo nazad ka Bagiću. Kad izađosmo, videsmo krupne pahulje snega, koje su odavale lepotu i konstantnost, nešto što bi svaki smrtnik na zemlji rođeni poželeo da zadrži samo za sebe, čak i oni koji su najuzvišeniji. Ali, kanda nije poenta u prisvajanju, nego u posmatranju. Tako da obojica posmatrasmo i uživasmo. Dođosmo do skretanja kod Bagića, te skrenusmo, popesmo se do kompleksa građevina, od kojih videsmo poznatu kuću, kojoj priđosmo, te zakucasmo. Otvorismo vrata pre odgovora, a na vratima nas sačeka jedna od najmilijih žena koje sretoh u životu, Stanimirka Dedeić, Stana sa kojom se triput, po Srpski poljubih. Bila je u marami, karakterističnih mirnih, ali energičnih pokreta, malo pogurenih leđa. Kako uđosmo u glavnu sobu ugledah lice koje se ne može zaboraviti, sve i da hoćeš, lice domaćina zvanog Bagić. Srdačno se nasmeja, te nas energično uvuče u sobu. Sledi uživanje nekoliko bića, nas četvoro u raznim pričama. Žalili su mi se na svoje zdravstvene probleme, što sam ja veoma nežno i pomno saslušao i na kraju utešio, jer lekari ako ništa drugo trebaju da znaju da uteše (toga nema u Hipokratovoj zakletvi, ali to čuh od jedne posebne žene, „profesora“-RKatarine). Bismo ugošćeni kao kraljevi, od početka do kraja. Provirih kroz prozor, kad ugledah kako sneg jače pada, a u ovim krajevima je poznata neizvesnost. Od juga do severa tanka je granica i mala razdaljina, jer ako se jug pretvori u sever, što se tiče vetra, čovek se smrzne očas posla. Rekoh Mijatu da je vreme da krenemo, a Bagić nas domaćinski odvraćaše. Mi se polakomismo, te ostasmo „još malo“. Zazvoni telefon, ujak se oglasi i reče nam da krenemo, ali da obavezno idemo putem, i nikako, nikako drugačije. Krenusmo,...

Već je bilo 17:30h i mrak je počeo da preuzima vlast nad svetlošću. Sneg je padao predivno, dok smo uživali u svakom pokretu, svakoj pahulji, svakoj slici koja se u oku javila. Kao dva derana, derana dva iz ravnice, zvane Vojvodina. Sa leve strane je bila ogromna šuma, u kojoj je bilo vukova i medveda, ali nemasmo straha. Putić je bio uzan, a okolo su jele pokazivale ljubav prema snegu i prema svemu što je dolazilo u dodir sa njima. Na svako malo smo napravili pauzu da napravim koju sliku. Išli smo lagano putem i otvoreno razgovarsmo o tome kuda da idemo. Bogami smo se dvoumili. Mrak je već dobro preuzimao svoju nadmoć nad danom, ali ona energija između mog brata i mene je lako odlučila da idemo preko brda. Skrenusmo posle mostića na levo, te polako pešačismo. Ubrzo nakon toga poče vetar da duva, a sneg još jače da pada. Ne mogasmo da vidimo naše orijentire, mali kompleks kuća sa štalom i naravno „ružnu jelu“. Dođosmo do momenta kada smo morali da napravimo odluku da li da se sigurno vratimo kući putem ili da reskiramo preko brda. Naravno krenusmo preko brda. Dođosmo do bare, opet, nađosmo drugi, malo lakši prelaz, jer na leđima nosismo torbu punu vina i špecija tešku 7-8 kg. Preskočismo uzaniji deo bare, te ugledasmo kolibe. Obradovasmo se kao dva deteta popularnoj čokoladi. Krenusmo ka kolibama, a ja u momentu osetih bol u levom kolenu sa obe strane, „ožiljak“ od vojske, te rekoh Mijatu da malo odmorimo. Nastavismo, a mrak je preuzeo totalni primat. Više nam nije svejedno, ali i Bogami jeste, jer Energija podudaranja, povlađivanja, ali i obostranog davanja vetra u leđa diže smrtnika do besmrtnika. Nastavismo, te dođosmo do štale, našeg prvog orijentira. Sada je trebalo naći „ružnu jelu“. Krenusmo dalje, a Mijat reče da ćemo nabasati na jelu nakon ispred postavljenog zadatka, brda, nimalo malog. Prođosmo brdo, mrak još jači, sneg još jači, te ugledasmo, ugledasmo, ugledasmo, ništa,... Poljana. Nema „ružne jele“, nema kolibe, nema ničega. Setih se iskusnih reči ujakovih, ali sada fali zraka u plućima, a bol u kolenu ne jenjava. Zastasmo 45 sekundi. Ajmo dalje rekoh Mijatu, te nastavismo. Popesmo se na ispred viđeno brdo, kad u daljini ugledasmo, ugledasmo, ugledasmo, .............. još veće brdo. Sunce ti jebem. E sad mi više nije bilo ni smešno ni energično. Ne zbog sebe, čoveka koji je već proživeo 2-3 životna ljudska iskustva, nego zbog Mijata, ujakovog najmlađeg sina. U glavi mi odzvanja ujak, Kuzman, rođenje, sve u momentu. Nije mi dobro,.... Krajičkom oka i nadom sličnoj mišu u skorupu, koji koprcajući se napravi kajmak, tvrdu smesu, ugledah brdo sa leve strane koje mi je bilo kao poznato, nešto kao prvi korak, kao prva ljubav, kao,... Sneg veje, dok noć pokazivaše svoje čari, ugledasmo tragove u snegu, ali ne ljudske. To su bili vučiji tragovi. Rekoh Mijatu da ne bih voleo da naiđe vuk narednih minuta, jer se zadisah, a posle toga zaurlah:“ O vuci,...“, a Mijat iz sveg glasa povika: „O Turci, majku li vam j....“. Rekoh mu da ako negde vidi vuka, poviče, te da ćemo razbiti kupljena vina i boriti se sa čoporom. Na svu sreću do toga ne dođe, nego dođosmo do najlepšeg drveta na svetu, drveta koje je nekad zvano „ružna jela“. Ta „ružna jela“ je u momentu postala Najlepša Jela na svetu. Ugledavši je i prepoznavši je, priđoh joj kao najlepšoj ženi, i više od toga, kao vrhunskom biću, koja je bila prekrivena divnim belim prekrivačem na koga je ona očigledno već navikla. Reših da joj posvetim neko vreme svog života, a ustvari bih joj posvetio svo vreme svog života. Pre svega joj skinuh teret sa leđa, taj divni snežni prekrivač. Otresoh joj ga, te me ona ubode nenamerno. Onda reših da je poljubim, te to i učinih, a ona me još jednom blago zagrize za ledene usne, te se setih prvog poljupca.

Rekoh Mijatu da je sve u redu i da idemo dalje. Okrete se ka meni isto kao što je to jednom učinila njegova starija sestra, Senka, kada je bila mala a kada sam trebao da je skinem sa čardaka u BDP. Voleo sam ih najiskrenijom ljubavlju. Od te ljubavi, dečije ljubavi, nema jače. Jača je i od reproduktivne. To je neka vrsta zaštitničke ljubavi, koja možda više govori o meni, ali dobro,...

Prođosmo i sledeći breg, kad, kad, kad,..................................tu smo, tu smo, mamu ti j.... Koleno me ubija, ali ne obraćam više pažnju. Krećemo od kuće Radoševe, ka ugledanim kolibama, našoj destinaciji. Sva sreća da je bilo struje, te da smo mogli da vidimo naše kolibe. Upaljeno svetlo nam je bilo orijentir. To je to. Dođosmo do tople kolibe, koja me navede da izvadim fotoaparat da slikam prvo Mijata, pa sebe, pa kolibu i njenu okolinu.

Videsmo da ujak, a Mijatov otac, nije u kolibi, te da je verovatno krenuo da nas traži. Neznasmo šta da radimo, iz zajebancije, da li da ga sačekamo ili da ga vičemo. Odlučih da ga ne mučimo, te ga glasno pozvah, odazva se ubrzo kao da je skoro krenuo. Evo ga, sav besan, psuje na sav glas i njega i nas i sve naše. Mi se smejemo, ulazimo u kolibu, ali rešismo da još malo ostanemo napolju. Složio se bez protivljenja, jer opasnost je prošla. Malo prošetasmo, Mijat upali cigaru, koja mu se brzo ugasila i isplanirasmo „stres-dešavanje“ za sutradan. Jer, kanda bez toga ne možemo, genetikom, psihologijom, krvlju, paranojom ili kako god. Uđosmo u kolibu,...ujak nije hteo da govori sa nama, samo nas je psovao i to na sav glas. Pominjao nam je kakav „sever vetar“ od kojeg se sanja beli jelen, pominjao nam je i neke lovce na kakvim motornim sankama kojima je gorivo nestalo i koji su se smrzli.

Mnogi (ujak, majka,...) vide dva derana preko snežne poljane. Većina vidi pobedu derana, a jako mali broj vidi vreme nad našim grudima i bedrima, još manje njih vidi večnost nad vremenom, a niko, ili NeKo vidi BOGA nad večnošću (Vladika Nikolaj Velimirović). Vidimo se uskoro.

Banović dr Boris

«	Februar 2014					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
					1	2
3	4	5	6	7	8	9
10	11	12	13	14	15	16
17	18	19	20	21	22	23
24	25	26	27	28