MEDICINA

Početna strana / Arhiva / Fascikle / Linkovi / summary / Manage /

« AYUNO | Main | SAN SEBASTIJAN DE LA GOMERA, ŠPANIJA »

Kipar i Partizanovci

2025/07/13,22:05

Poslednji dan godišnjeg odmora na Kipru, počeo je kao i obično, vrlo rano. Probudio sam se oko pola šest ujutru, sam od sebe, da li zbog putne groznice ili šta drugo, ne znam.

Vrlo brzo sam spremio stvari i opet legao, obučen, na krevet. Videh da je već vreme da se kreće, iako sam do aerodroma imao svega nekih 15 minuta vožnje iznajmljenim autom. Krenuo sam knap, i stigao na aerodrom otprilike 2 sata pre leta. Deset minuta mi je otišlo na sam pronalazak rernt a car kuće po imenu Sixth, jer sam morao proći neke rampe, za koje nisam bio siguran da treba da prođem, pa sam zato i kružio dva puta dok nisam shvatio.

Na nekih sat i 45 minuta do leta sam ugledao ma ekranu da su za čekiranje Wizz air leta za Beograd šalteri bili otvoremi na brojevima od 17-20, te sam u tom pravcu i krenuo.

Nisam očekivao toliki broj ljudi, iako je bilo za očekivati. Taj moj nonšalantni deo ličnosti me uvek iznova podseti da bih ipak malo manje trebao da improvizujem u životu, te da nekad nije loše i napraviti neki plan.

Ispred mene su stajala tri momka, rekao bih otprilike sličnih godina, izmedju 22-25. Bili su poprilično opušteni u svom razgovoru i često su se smejali kao što obično čine mladi. Bio sam vrlo dobro raspoložen, kao da sam predosetio da je to dan koji u sebi ima posebnu magiju.

Tri momka su bili vrlo simpatični, dva od njih su bili jednojajčani blizanci, dok je treći momak, delovao, zbog svog stava, malo starije. U jednom momentu ,njihova priča me privukla, jer je jedan od blizanaca rekao da nijje odradio onlajn ček in, zbog čega sam se i priključio u njihov razgovor.

REkoh mu: -Ukoliko se nisi već čekirao, polisa Wizzair ovog poslovanja je takva da će ti ovi naplatiti 50 evra.

Dečko odma odgovori da nema ni tri eura, a ne 50, što mi je bilo dodatno zanimljivo, jer sam se setio da mi je, ne tako davno, dok sam prolazio pored jedne pekare, vraćajući se sa Klinike za Abdominalnu hirurgiju u Novom Sadu, nakon teškog operativnog programa, zamirisalo pecivo, dok mi je stomak krčao. Tada se uhvatih za džep i videh da nemam para ni za pola kifle.

U novčaniku sam imao 100 evra, dve novčanice od 50 evra, što mi je ostalo nakon godišnjeg odmora. Znao sam u momentu, da ako dečku budu tražili novac, da ću mu i dati. Međutim, ne htedoh odma to i reći, jer bi bilo, vrlo čudno.

Red kao da se nije ni pomerao, a meni, iako već iskusnom putniku, ovo beše malo zabrinjavajuće, jer je do leta sad bilo već nekih sat i 10 minuta ostalo. U tom se pojavi još jedan višlji dečko, njihov drugar, koji kad je video i mene da sa njima razgovaram, šmekerski mi pruži levu ruku i pozdravi me. Odmah sam shvatio, da je ovo bio način pozdrava kloji je on naučio od nekog njemu malo starijeg, a bitnog profila ličnosti, te ga uljudno stisnuh i pozdravih levom rukom.

Na sat vremena do leta, dođosmo do šaltera, a momci me, uljudno zamoliše da prevodim ukoliko bude bilo potrebe, na šta se naravno složih. Oni su vrlo brzo dobili svoje pasoše nazad i bili su upućeni ka pasoškoj kontroli, pre ulaska na gejtove. Četvrti, višlji dečko, se okrenuo ka svojim drugarima i rekao im da mu šalteruša traži 50 evra, na šta se samo blago u sebi nasmejah. Rekoh mu da ako nema novca, mogu mu dati, na šta mi on odgovori da će uzeti od nekih drugara koji su tu došli sa njim na Partizanovu utakmicu. Iako partizanovac, zadnjih 2 decenije sam poprilično indiferentan po tom pitanju. Uzeh svoj pasoš i krenuh ka ulasku na terminale. Višlji ddečko mi priđe sa leđa i zamoli me da mu dam novac. Osetio sam blagu aroganciju u njegovom ponašanju, ali ne toliko jaku, da mu ne pomognem. Izvadih 50 evra i dadoh mu, a on mi zatraži broj telefona, što me dodatno ohrabri.

Na nekih 40 minuta do leta, a pre mog ulaska na terminale, videh tri momka kako se užurbano vraćaju ka šalternima. Priđoh im i pitah u čemu je problem. Rekoše da ne mogu da uđu na terminale, jer jedan od blizanaca nema bording pas, a ni njih dva nisu uspeli da se snađu da pokažu bording pasove koje su dobili preko prethodnog čekiranja.

Potom se oglasi i oniža Grkinja na šalteru, te reče da mortaju sad svi da plate po 50 evra ako žele da im se karte odštampaju. U tom momentu pokušah da otvorim svoj bording pas na telefonu, ali mi se telefon totalno zablokirao. Tako da sad ni ja nisam mogao ući na terminale. Nisam mogao da verujem šta se dešava, ali mi osmeh sa lica i iznutra nije silazio. Bilo mi je zabavno. Grkinja na šalteru nam uze sve pasoše. Izvadih preostalih 50 evra i dadoh ženi na šalteru da jednom od blizanaca odštampa kartu jer se on nije uspeo prethodno čekirati. Ovo sam učinio mahinalno, jer je sada i meni trebala pomoć, pa sam pomislio dad će se tako najbolje stvar i rešiti. Pomogneš, da bi ti se pomoglo.

Žena na šalteru se doseti da uđe na aplikaciju i onda su oni svojim telefonima slikali bar kodove. Krenuh ka terminalimai nekako uspeh da ponovo pokrenem telefon, ugasivši i upalivši. Odnosno, postoj neka opcija za iphone telefone da prvo pritisneš dugme za pojačavanje, a onda dugme za snižavanje, a potom dug pritisak dok se telefon ne ugasi a potom i upali. Konačno sam otključao teelefon i ušao u sačuvane slike, gde nađoh i bording pas. Uđoh na terminale sa bording pasom i pre same provere pasoša, otvorih, na nekih 30 minuta do leta, svoju torbicu, u kojoj nije bilo pasoša. Opet se nasmejah, viknuh čoveka koji je bio na ulasku za bording pas, na šta se svi putnici okrenuše ka meni, koji sam već prošao, da moram nazad do šaltera po pasoš, jer mi je tamo ostao. Starija Grkinja me odmeri od glave do peta, a koja je stajala na mestu gde stoje rekao bih, glavne face. Po njenim godinama reklo bi se da je odavno za penziju, ali ne i po stavu, koji me podseti na moju pokojnu dragu stamenu babu. Odmerila me je sa prezirom, ali i autoritetom, kao da ima nekih Nemačkih gena. Otvoriše se vrata, a ja trkom krenuh do šaltera. U tom momentu, jedan od blizanaca je u ruci nosio moj pasoš, nisam bio siguran koji od njih. Trkom smo svi stigli do gejta broj 28 i svi se i ukrcali na let za kući.

Seo sam na rezervisano mesto, stavio slušalice na uši i na levo od sebe ugledah jednog dečka od njih trojice, koji nije bio blizanac. Upitao me je zar ja nisam nazad, što mi je u najmanju ruku bilo čudno. Odgovorih da nisam.

Potom, u drugom krugu ponude pića, poželeh da popijem kafu, te istu i zatražih od stjuardese. Visoka Crnogorka, vitkog tela mi se toliko približila svojim prelepim licem da sam istog momenta poželeo opet da se ženim.

«	Jul 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30	31

Komentari