MEDICINA

Na ovom mestu možete pronaći razne tekstove iz oblasti medicine, baziranih na naučnim ali i iskustvenim činjenicama. Obzirom da sam lekar po profesiji, prirodno je da sam dosta koristio činjenice vezane za nauku, ali u nekim blogovima npr. "Gladovanje" možete naći čisto iskustvene činjenice.
Ako imate nekih predloga o čemu bi više voleli da se informišete, molim vas da predložite. Svaka sugestija je dobrodošla.
Specijalista sam opšte hirurgije, ali moje interesovanje je vezano za sve zanimljivosti iz sveta medicine, a posebno iz sveta biljne medicine.

Detoksikacija organizma
2012/09/10,06:59

Detoksikacija organizma ili u slobodnom prevodu oduzimanje ili izbacivanje toksina iz organizma, jeste proces koji sobom nosi neke promene u stilu života, i samim tim predstavlja određen napor da bi se te promene usvojile. 

Pojava toksina u organizmu neke osobe može biti uzrokovana na dva načina i to: 1. Unosom toksina iz spoljašnosti i 2. stvaranjem sopstvenih toksina, kao posledica nekog oboljenja.

Ovom prilikom ću pisati o prvom načinu pojave toksina u organizmu. Toksin u organizam može iz spoljašnje sredine ući  preko nekoliko sistema. Ti sistemi su: respiratorni, digestivni i koža.

Ono što je nama zanimljivo jesu toksini koji se unose putem hrane.

Još je Paracelzus govorio da je količina neke supstance ta koja određuje nju samu kao lek ili otrov, pa tako i količinski preteran unos hrane deluje toksično na organizam opterećujući ga i stvarajući mu masne naslage, ukoliko uneta energija nije potrošena. Ovo se može pojednostaviti, da bi čovek trebao da jede samo onda kada je gladan stomakom, a ne očima, odnosno mozgom. Treba da unosi raznovrsnu hranu koja mu prija, u 5-6 obroka dnevno. Noću nikako ne bi trebalo ustajati da se jede.

Postoje dva načina detoksikacije i to: 1. gladovanjem i 2. umerenim gladovanjem. Svaki vid detoksikacije mora biti praćen lišenošću svih štetnih navika (cigarete, kafa, alkohol,....).

Malo da pojasnim da neke stvari budu jasnije. Gladovanjem podrazumevam ekstremno gladovanje na vodi. Ovo gladovanje ima prednost što se čovek mnogo pre oslobodi većine toksina, jer mu se čitav organizam takoreći propere za kratko vreme. Međutim, mana ovog vida je u tome što ne može svako da ga primenjuje i što se nakon gladovanja čovek brzo vraća svojim ustaljenim manirima, ukoliko nije ekstremno psihički determinisan da dođe do cilja.

Umereno gladovanje bi ustvari bio normalan život sa smanjenim unosom životinjskih namirnica, na konto povećanog unosa povrća i voća. Nezaobilazna je umerena fizička aktivnost 3-5 puta nedeljno 20-50 minuta sa srčanom frekvencom od 65-80% maksimalne srčane frekvence. Potrebno je unositi veće količine vode.

Takođe unos nekih čajeva bi bio polazna tačka. Čaj od sveže koprive (nekoliko listova koprive preliti sa 2dl kipuće vode, ostaviti 1 minut, procediti i piti kada se prohladi). Svakodnevno po 2-3 čaše ovog čaja bi trebalo piti 3 nedelje. 

Bitno je da se čovek ne demorališe ukoliko ne uspe odma da izmeni ukorenjene navike, ali bitna je namera i odlučnost da se uspe. Stare navike se menjaju postavljanjem novih. 

 

 

 

Gladovanje
2012/09/07,10:04

Gladovanje

Gladovanje sam počeo 14.04.2012. godine posle poslednjeg obroka koji je bio negde oko 20:45h. Ujutru, 15.04.2012. sam popio zaslađenu kafu I popušio 2-3 cigarete. Toga dana, na Uskrs, su nam u Sjenice došli u posetu Nebojša I Katarina I doneli klope na već brdo donešene I zatečene. Obzirom da gladovanje podrazumeva življenje samo na vodi, bez ičega drugog, morao sam se odreći ružne navike, pušenja. Taj dan su mi cigarete bile najveći izazov, veći nego Uskršnja hrana. Potom otiđosmo do “Bagića”, kod koga, da ne bi ujaka, padoh na iskušenju. Međutim ujakova harizma me je odvratila od uzimanja cigareta I alkohola, iako sam bio na godišnjem odmoru. Spavao sam vrlo dobro. Prođe I prvi dan. Nisam imao glavobolju, kao što se opisuje u knjigama o gladovanju.

Drugi dan sam mahom proveo u šetnji, ali u bespotrebnom, velikom strahu od vukova, tako da sam sa sobom uvek nosio “talikovinu”-debela štapina. Taj dan sam prepešačio oko 6-7 km I šetnja mi je prijala. Imao sam želju za hranom ali ne preteranu. Grejao sam čakre I razne delove trupa I lica kamenjem koje sam grejao na užarenom šporetu, u koga smo ložili smrčevinu I bukovinu. Vatru smo potpaljivali lučom. Otiđoh na spavanje. U toku noći sam se trgao u neko doba I po prvi put mi se u životu desilo, da ne znam ko sam, gde sam I šta sam. Mrkli mrak svuda oko mene, nedođija na 1500 m nadmorske visine, vetar fijuče, kiša pljušti. Kao da sam ne daj Bože bio u sanduku, ali ne za žive.

Treći dan je bio obeležen početkom stvaranja većih nego normalnih količina želudačne kiseline. Stalno sam pljuvao. Takođe sam šetao, otprilike isto kao I drugog dana. Već se osećao mali zamor I šetnja mi nije toliko prijala. Inače sam sportista I vrednost pulsa mi je konstantno ispod 60, ali ovde se puls nije spuštao ispod 80, ovih dana. Ovo je vrlo verovatno zbog akomodacije na nadmorsku visinu, gde je tamperatura u startu niža za 10 stepeni u odnosu na nivo mora, a o koncentraciji kiseonika I da ne pričam. Još uvek nisam osećao nedostatak vazduha. Nastavio sam sa grejanjem tela vrućim kamenjem. Nisam dobro spavao, budio sam se da mokrim.

Četvrti dan mi je bio najmirniji od svih dotad, do noći. Međutim, mislim da sam napravio grešku što sam taj dan prepešačio oko 12-13 km. Nisam osećao preteran umor, ali mi je počeo osećaj nedostatka vazduha . Kada sam posle šetnje stigao u kolibu nisam mogao da se opustim, niti mi je puls spadao ispod 93. Slabo sam spavao, samo što mi je sada I kiselina bila još veća. Nastavio sam sa grejanjem tela, ali nisam imao volje zbog želudačne kiseline. Na svako obrtanje tela, bilo levo ili desno, morao sam da podrignem I da pljunem kiselinu u čašu. Zaspah, ne spavah baš najbolje.

Peti dan je od starta bio nekeko “mlitav” sa nastavkom kliseline. Malo sam šetao. Sve mi je smetalo što dotad nije. Dim u kolibi, moje misli, ujak, gladovanje, sve,… Istrčah iz kolibe da se ispovraćam ali ne uspeh. Umesto toga triput se proderah tako da su me čuli vuci u planini, te odgovoriše. Veoma mi je godilo, osećao sam se kao primalni čovek. Ali džaba “primalni krik”, kada kiselina ne prestaje. Kada pođoh na spavanje, čim sam legao osetih kiselinu I

krenuh da pljujem. Opet dim, misli, ujak. Za sekund sam istrčao na jug, terasu kolibe I krenuo da povraćam. Nisam mogao da verujem šta čovek može iz sebe da izbaci kada u stomaku nema ništa osim kiseline I vode koju svaki dan pije. Za vreme vomitusa se na trenutak uplaših, ali ne pitam se ništa. Povraćanje se I dalje nastavlja. Tri mlaza povraćenog sadržaja I manji četvrti su pali na ujakova drva, koja je spremio da pravi kolibu. Legao sam I opet se bojao da podrignem jer mišljah ponoviće se scenario. Ali, usudih se, kad ono ništa. Podrigivao sam sa uživanjem do kasno u noć, dok ne zaspah.

Šesti dan je prošao dobro, kiselina je jenjavala. Nisam mnogo šetao, oko 2-3 km. Svih ovih dana gladovanja sam mokrio normalno, možda čak I lakše nego u Vrbasu. Urin je nekad bio žut, a nekad proziran kao voda. Spavao sam loše. Prođe I šesti dan.

Sedmog dana se setih Malahova, vrhunskog Ruskog stručnjaka u oblasti gladovanja, koji preporučuje da se primenjuje korišćenje blage limunade, naravno nešećerene. Rekoh ujaku da mi donese limun sa Njegovuđa, ali se on usprotivi, jer je bio moj guru. Čovek koji unazad 25-30 godina svake godine odgladuje po 12 dana, se polakomi, te mi donese limun. Iscedih pola limuna u 2,5 dl vode, te popih najslađi I najlepši napitak u mom životu. Budio sam se u toku noći. Prođe I sedmi dan.

Osmi dan je bio odličan, da li zbog limunade, da li zbog prestanka želudačne kiseline, ne znam. Izjutra osetih snagu I polet. Ode ujak u šumu po drva , a ja ih bogami cepah, I baš mi je prijalo. Kupao sam se otprilike svakog drugog dana, ali što je zanimljivo, noge nemaju vonj, majce, pa čak ni gaće. Divno, skoro Božanski. Toga dana malo prošetah. Toga dana sam slistio dva mala limuna u vodu. Ujak mi je donosio samo male limunove, jer su to kako kaže, muški I sočniji limunovi. Mada se ja sa ovim nisam baš slagao, želeo sam najveći limun sa morskih obala. Puls je polako počeo da opada na oko 72. Budio sam se jednom u toku noći. Prođe I osmi dan.

Deveti dan je bio dan sa još većom snagom I sa još većim radom. Opet sam cepao drva, ali se ubrzo umorih te prestah. Prošetah malo po vodu, oko 2 km, te se okupah. Slušali smo pesme na lap topu, I svakodnevno sam uživao u razgovorima sa ujakom. Širio je moje vidike I davao mi snagu da se oslobodim ropstva u kome živim. Ropstva društva, ropstva misli, ponašanja, shvatanja, svega… Ono što je zanimljivo je to da sam počeo da uviđam sve svoje misli I primetio da su gore od zmijskog otrova. Ovo se ne desi baš 9.dana već oko 4-5.dana. Kada bih samo mogao da utišam, odnosno da izselektujem te misli, mislim da bih bio najsrećniji I najuspešniji čovek. U disciplini je ključ, to mi ostade kao zaključak kada izađoh iz elitne 63.Padobranske Brigade, pre 7 godina. Te 2005.godine iz vojske donesoh I srčanu aritmiju, takozvane ventrikularne ekstrasistole. Uplaših se toga jako, te tada izbacih iz zloupotrebe alcohol, kafu, gazirane sokove I preteranu fizičku aktivnost. Za 6. meseci, ekstrasistole su se povukle. Legoh da spavam devetog dana gladovanja, te osetih jednu ekstrasistolu. Rekoh sebi jedna dve dnevno nije strašno. Ubrzo se pojavi još jedna. Nanizaše se njih 10-15 za pola sata. Prva misao koja mi se pojavila je bila da prekinem gladovanje. Međutim, rekoh sebi, videćemo sutra. Zaspah , jednom se budih.

Deseti dan je počeo lagano, osećam blagi umor, I imao sam 2-3 ekstrasistole. Ustah se, oprah zube, popio limunadu, te sad pijem vodu I pišem moja posmatranja sebe Vama. Reših da nastavim gladovanje. Oko 11h puls mi je bio oko 68, što me je obradovalo. U zadnjih sat I po dva nemam ekstrasistole, što mi daje snagu da nastavim. Današnji dan ću provesti u ćutanju, u dogovoru sa ujakom,

ne bi li se malo utišale misli I povratak sebi bio moguć. Prija mi ćutanje. Što se tiče telesnih promena, kile su otišle dole. Razumljivo, jel? Smeh… Za ovih deset dana, po mojoj proceni, izgubio sam oko 10 kg I sada imam 79-80kg. Lipome, ili ti narodski, masna tkiva kojih imam dosta po telu, u proseku su se smanjili za trećinu svoje prvobitne zapremine. Neki su se smanjili više, a neki manje. Čini mi se da veći brže odlaze. Najveći, koji je bio promera oko 2cm, sada je oko 1 cm. Stičem utisak da bi svi nestali nakon dvadesetodnevnog gladovanja, ali, to baš I nije preporuka dragog mi Gajtona. Gajton, vrhunski medicinski naučnik iz oblasti fiziologije, kaže da gladovanje 14-15 dana nije pogubno za zdravlje. Malahov izdrža 27 ili 29.dana, pa eno ga zdrav. Leči ljude gladovanjem od najgorih bolesti. Bogami ima I ljudi koji ništa ne jedu, a hrane se sunčevom energijom, takozvana solarna joga, za mene zasad velika nepoznanica, iako sam stigao do skoro sedam minuta gledanja u zalazeće ili izlazeće sunce. Koža mi se isčistila, bradu sam pustio, oči došle do izražaja, te sad zaista ličim na priliku vojnika Erike Jong, što mi odma izazva lepa sećanja na momački život. Oko 14:30 puls mi je 66. Osećam se dobro, mimo negativnih misli koje su tu svakodnevno. Mahom borba protiv ljudi koji me nerviraju, ili su me nervirali. Misao počinje od nečeg prostog, a na kraju se završi pričom gde sam ja u sukobu sa nekim. Mahom su to ljudi “autoriteti“ po stavu i priči. Pijem i dalje limunadu, načeo sam i drugi limun. Ujak misli da nema više limuna, ali ja sam jedan „maznuo“ iz ranca dok se on presvlačio u maloj kolibi. Shvatih da je uzrok tih umnih sukoba mislilac, odnosno ja. Ja sam u sukobu sa samim sobom, a ne sa tim ljudima, koje ja sebi tako umno predstavih. Sa druge strane, nisam ja taj koji je izabrao da tako shvata stvari, jer su se one ukorenile od samog rođenja, kada poče Učenje. Pogrešno, ili ispravno? Ja bih rekao sudbinsko. Da je sudbinsko sve to potvrdi i moje ime, koje dobih po vrhunskom Ruskom šahisti (Boris Spaski). Samo što se on Spasao, a ja, pa videćemo šta znači drugi, odnosno prvi deo imena, Banović. Tako da čovek ostaje na milost i nemilost tim mislima, odnosno sudbini. Budistička učenja kažu da se sa tim mislima ne treba poistovećavati, niti se „pecati“ na njih, pa kao ja stvarati priče sa sukobnim završecima, koje oduzimaju dragocenu životnu energiju, nego ih samo treba posmatrati bez emocija i samoidentifikacije. Sama pomisao i osećaj na to u meni budi radost, jer ta objektivnost u životu omogućava sreću i život bez patnje. Takođe, omogućava čoveku da se oslobodi gordosti i svoga velikog Ja. Posmatranje, posmatranje, posmatranje,... Mom nepričanju nenadano dođe kraj. Pojavi se na vratima kolibe jedna starica, koja me u sekundi poseti na stare ljude iz Memedovićevih emisija, koje je pravio na severu planete. Nasmeja se, I ja se nasmejah, ali ne progovaram. Mislim da ću moći da izdržim. Upita me kako su moji i još nekoliko pitanja na koja sam odgovarao uljudnim klimanjem glavom i smeškom. Uzeh aparat za merenje krvnog pritiska i slušalice, sedoh pored nje, te ona shvati. Izvadi iz neke kese lekove da joj kažem za šta su. Izmerih joj pritisak koji je bio kao u nekog mladića, normalan, 120/80. Još uvek se samo smeškam. Pita me za šta su lekovi, a ja se još smeškam. Više ne mogah, te buknu erupcija. Glas mi je bio snažan, pun samopouzdanja i vere u ono što sam govorio. Potom joj rekoh i za lekove i tu temu završismo sa njenim zadovoljenjem, a Bogami i mojim. Reče da joj srce preskače, te je auskultatorno pregledah. Rekoh joj da će živeti 110 godina. Nastavak naše priče je bio izvanredan. Od te starice sam čuo recept za „VODNJIKU“, Božansko piće. Prvo se nabavi bure od 50 l sa pipom ili bez. Obezbedi se divljaka-jako kisela jabuka, drenjine, i šipurak. Ne pitah je koja količina na 50 l vode, ali ću to učiniti pre nego se vratim rodnom mestu. To se sve ubaci u to bure, te se doda voda skoro do vrha i dobro se zatvori. Čuva se na tamnom i hladnijem mestu (podrum), a za konzumaciju je spremno kada svi ovi plodovi padnu na dno bureta. U svome životu nisam čuo zdraviji recept za sok od „Vodnjike“ sa Durmitora. Šipurak, drenjine, divljaka, uva, kantarion i još mnoge biljke što ovde rastu na 1500 m

nadmorske visine su apsolutno nezagađene i zdrave. Potom smo pričali da se drenjine mogu jesti, a šipurak baš i ne. Mada posle toga se ispravi i reče da kad malo ugnjili, može, i da ga je jela. Ne zna starica šta je vitamin C i da je šipurak bronzani po vitaminu C od svih namirnica na svetu. Dobro da je vitamin C netoksičan. Ali, zato joj je pritisak kao u momka, a srce kuca kao švajcarski sat. Starica ubrzo ode, lepo smo se pozdravili, te me je pozvala da dođem malo kod njih. Potvrdno sam klimnuo glavom, nasmejao se i otpozdravio. Nastavljam da ne govorim. Ujak je negde izašao, mislim da je otišao u Njegovuđe, a možda i Kolašin, a možda i Talin, ko će ga znati...Da ne ureknem, gladovanje ide odlično. Čini mi se da bih ovako mogao stalno. Izmerio sam danas sebi pritisak i bio je 110/80, skoro kao kod starice. Pred kraj desetog dana gladovanja, reših da isprobam jedan eksperiment. Razmišljao sam šta bi to moglo ubrzati skidanje masnoće sa tela, kao I lipoma. Posle kraćeg razmišljanja shvatih da je to mast. Setih se da ujak ima ulja, te se ustah sa kreveta I po mojoj proceni popih 0,3 ml suncokretovog ulja. Ovo sam uradio da bi organizam nakon potrošnje ove male količine ulja, trošio svoje masti za dobijanje energije. Energetski gledano ovo je oko 2,8 kcal, što je mom organizmu dovoljno za 3 minuta bazalnog metabolizma… Čitav dan sam se izležavao, osim što izađoh u sumrak da uhvatim malo vazduha. Ugledah mlad mesec sa zvezdom pratiljom, koji izgledaše kao iz nekog visokobudžetnog arapskog filma. Malo niže njih ka zapadu pružala se slika surove divljine, prekrivena tamnim oblacima I sa po tek tek kojim upaljenim svetlom u kućicama Žabljaka. DURMITOR… Kontrastna slika lepog I zastrašujućeg pokaza mi da je I jedno I drugo život. Legoh da spavam oko 22h, međutim, ne zaspah do 04-04:30h. Mučila me kiselina, najverovatnije od vode iz cistjerne, koja mi je odvratna, ali kad nema druge morao sam nju piti. Osećao sam neverovatnu glad, nemir svuda po telu, naročito oko lopatica, nadlakticama I butinama. Misli su bile sve samo ne lepe. Reših da prestanem sa gladovanjem. U jednom momentu mi se pojaviše seksualne misli, te zaspah. Probudih se oko 08:00h, ali sam ležao do skoro pola 12h.

Jedanaesti dan gladovanja počinje nabojem energije koju dobijamo svako jutro, te odustah od prestanka gladovanja. Opipah lipom na levoj nadlaktici, smanjio se za 2/3 svoje prvobitne veličine. Da imam vremena, možda bih i nastavio 14 dana, ali moram ići kući za 3 dana, pa ne bih baš da idem kao isposnik, koji ništa ne može da jede. Ženi sam rekao da je ujak kupio jagnje i da krkamo, te da sam se ugojio 5-6 kg. Kada me vidi, valjda je neće šlog strefiti. Deca će prepoznati moj osmeh, to sam siguran, ali možda me ispočetka neće prepoznati. Puls više I ne merim. Reših da prestanem gladovanje, ali ujak dođe sa Njegovuđa, pa me na brzinu nakon kratke bučnije rasprave odgovori. Sa Njegovuđa je doneo svega, a ponajviše mi je za oko palo kupinovo vino. Napolju je sunčano vreme uz slabašan vetrićak I poj ptičica. Posmatrah jednu belu mačku koja sede na panj I okrete se prema suncu I stade skupljati energiju. Učini mi se da je statua. Rekoh sebi ajde I ti majčin sine, koncentriši se da se što manje pomeraš I upijaj sunčevu energiju. Tako I bi, samo što sam se na svaki šum oko mačke okrenuo da vidim šta ona radi. Ona je I dalje bila statua. Nastavismo oboje do zalaska sunca. Dana 25.04.2012. godine sa mesta malo iznad ujakovih koliba gde sam sedeo u fotelji, sunce je zašlo iza Durmitora u cirka 18:56 h. Ostaje mi da prespavam još dve noći, pa ćemo ujak I ja da “puknemo” kupinovo vino. Tako daleko, a tako blizu… Odoh na spavanje oko 21:30h I mnogo mirnije sam ležao, skoro bez ikakve napetosti. Setih se jedne drugarice Ane, koja je praktikovala jogu i jednom prilikom mi rekla da većina ljudi ne zna da diše. Rekla mi je da se mora disati stomakom. Ja to probah, te u momentu osetih olakšanje u čitavom telu i zaspah. Spavao sam najbolje od svih dana od

kad sam ovde. Spavao sam sedam i po sati, što je fantastično u odnosu na prosečna nepuna četiri sata svih dana, osim prvog. Prođe i jedanaestka.

Dvanaesti dan je počeo, a ja se osećam kao mladunče zmaja, samo što ne poletim i samo što ne bljujem vatru. Zašto je to tako, da li zbog dva limuna koja sam cepio juče popodne, ili Aninog disanja ili jučerašnjeg sunca, ili današnjeg sunca, ili sve to zajedno, pojma nemam. Inače, danas je prvi dan da ujutru kad sam se probudio ne pada sneg ili kiša. Vreme je izvanredno. Ujak će mi pokazati gde da berem jabučnjak (uvu), te ću nabrati u jednu torbu 10-15 kg da imamo u Vojvodini nešto neprskano i zdravo tokom čitave godine, kada se osuši. Taman toliko I nabrah, samo kad se list osuši i odvoji od stabljike to će biti možda svega 4-5kg. Uva raste na brdima u neposrednoj blizini kamenja i na ovim prostorima je ima baš dosta. Kvalitet ove uve je nemerljiv sa ostaljim uvama porekla iz Vojvodine. Čovek za koga uvu bere moj ujak, je pobrao sve zlatne medalje na sajmovima biljaka. Vratih se, malo odmorih, te otiđoh na izvor Srndaljicu po vodu. Što je voda dobra, rečima se ne može objasniti ni opisati. Trenutno odmaram, malo na suncu, malo unutra, jer je sunce baš jako. Ne osećam glad, ali sutra ujutru krećem sa korom hleba koja se samo žvaće i sa kojom se istrlja jezik, te se ispljune. Potom ću isisati pola pomorandže, a pola pojesti. Nakon toga ću medom zaslađeni uvin čaj, a za dalje ćemo videti. Opet, pridveče, dok je sunce polako išlo ka zapadu, pojavi se, čini mi se jedina drugarica koju sam imao u životu, bela mačka. Sede na panj kod kolibe I poče da skuplja sunčevu energiju. Isto učinih i ja. Bilo nam je lepo. Ujak se tog dana naradio, radio je kao momak, a ne 62 godišnjak. Spremi sebi večeru, ispeče hleb, koji zamirisa čitav Durmitor, isprži slaninu i neku salamu, a ja,... Zamalo padoh na iskušenju. Ubrzo odoh u svoju sobu na spavanje. Zaspah pre ponoći. Probudih se, trinaestog dana gladovanja, i osetih miris supice. Siđoh dole, umih se i zahvalih se ujaku što mi pomože da izdržim ovaj čin zdravlja i regeneracije. Poče žvakanje, promrljah koru hleba po ustima, istrljah jezik korom i to sve ispljunuh. Isto uradih i sa pomorandžom. Sad još par kašika supice i to je doručak. Dame i gospodo, to je to. Odoh da srčem supicu.

                                                                Banović dr Boris

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu